Radionice 11-12 – Zvučna slika

Ovu radionicu započeli smo razmrdavanjem i raspevavanjem. Rekli smo im da stanu u vrstu, zapevaju jedan (bilo koji) ton i sklope šake ispred sebe. Cilj vežbe je bio da im pokažemo promenu jačine zvuka. Skupljene šake su značile sasvim tiho pevanje, a širenjem smo vizuelno predstavili postepeno pojačavanje. Takođe, radili smo vežbu u obrnutom smeru.

Za ovu radionicu, pored crteža livade sa iscrtanim konturama pejzaža, pripremili smo i crteže pojedinačnih elemenata koji se mogu naći na livadi, a proizvode zvuk: krava, ovca, bumbar, ptice, potok i vetar (pripremili smo i crtež slona i petla, kasnije ćemo objasniti zašto).  Kako bi mogla da zvuči neka slika koju gledamo? Ako pogledamo sliku (crtež) jedne livade u proleće, šta bismo čuli kad bismo se stvarno tamo nalazili?

Pošto smo na prethodnim radionicama često imitirali životinje (a posebno slona i labuda), ovu radionicu smo započeli slušanjem Bumbarovog leta, u izvođenju Yo-Yo Ma i Bobby McFerrin-a, gde smo uz crtež slona, petla i bumbara postavili pitanje na koju od tri životinje muzika najviše podseća. Uz naše dodatno imitiranje zvukova tih životinja, pogodili su da je u pitanju bumbar.

 Za to vreme, na zid smo zalepili crtež livade, i postavili pitanje gde bumbar živi, tj. gde se bumbar čuje. Zalepili smo bumbara preko crteža livade, i pitali šta se još čuje na livadi. Na primer, od životinja. Odmah smo dobili odgovore: krava, ovca, a onda smo mi daljim asocijacijama naveli vodu na našu vodenicu tj. ono što smo već pripremili. Tako smo jedan po jedan element dodavali preko crteža i istovremeno oponašali zvukove. Zatim smo se podelili tako da svako imitira zvuk sa crteža, a onda prilikom skidanja elemenata, ukidali bismo i odgovarajući zvuk.

 Na kraju smo pustili Vivaldijevo Proleće, i zamišljali kako bi se livada u proleće čula zajedno sa ovom muzikom, imitirajući usput te iste zvukove.

 Koristeći primer proleća, zajedno smo došli do toga da se muzički mogu predstaviti razne, pa čak i apstraktne stvari kao što su godišnja doba.

 Odlučili smo da nastavimo sa temom zvučne slike i na sledećoj radionici, jer su pojedini korisnici posebno dobro reagovali na vizuelni podsticaj. Činilo nam se da je od godišnjih doba, pored proleća i jesen bogata zvukovima (lišća, kiše, grmljavine, vetra..) pa smo je zato izabrali za sledeću zvučnu sliku. (Zimu smo već ranije obrađivali prilikom priprema za novogodišnu predstavu, a leto nismo smatrali dovoljno inspirativnim za zasebnu obradu, jer nam se činilo suviše je slično proleću).

 Pripremili smo jesenje elemente: lišće, oblak sa kapljicama kiše, grom, baru i bundevu (koju smo zalepili na crtež kako bismo jasnije dočarali jesenji pejzaž, iako ne proizvodi zvuk). Tako smo slici livade dodali žute tonove, i na isti način kao i na prethodnoj zvučnoj slici, dodavali i oduzimali elemente istovremeno ih imitirajući odnosno ukidajući. Naglasili smo da u jesen na livadi nema prolećnih zvučnih elemenata (stoke na ispaši, zujanja bumbara), ali se i dalje može čuti potok i vetar.

Pustili smo “My favourite things” u izvođenju John Coltrane-a, jer je nas to podsećalo na jesen. Kao poseban muzički primer za grmljavinu pustili smo kompoziciju francuskog baroknog kompozitora Corette-a za orgulje. Ova kompozicija je specifična po tome što je predviđeno dočaravanje grmljavine, tako što se na pedal orgulja stavi dugačka daska koja prekriva više dirki. Povremenim pritiskom na dasku stvara se efekat grmljavine, jer istovremeno zazvuči nekoliko tonova u dubokom registru.

Radionica 10 – We will rock you!

Posle zimskog raspusta, krajem januara smo se ponovo okupili da vidimo šta ćemo dalje raditi. Za prvi susret posle pauze, odlučili smo da se najpre podsetimo svega onoga što smo već radili.

Tako je naš plan za ovu radionicu izgledao ovako:

Počinjemo Komunikacijom (vidi prvu radionicu). Na samoj radionici, imali smo dodatne zadatke: kako bismo nekome odgovorili u slučaju da se slažemo, odnosno ne slažemo sa onim što je neko “rekao” zvečkom? Tako na primer, ako se sa nekim slažemo, ponovimo identično, ili približno, a ako se ne slažemo, zvečkom sviramo nešto različito.

Iz toga je proistekls igra “gluvih telefona”. Neko zada ritmičku figuru, a svi u krugu (redom) ponavljaju ono što čuju od prethodnika.

Zatim, po planu, igramo igru “zadavanja”: neko od nas zada ritmičku figuru (koja je kombinacija pljeskanja rukama i udaraca nogom/nogama o pod, pri čemu je važno da se reprodukuje tačan broj i vrsta udaraca, pre nego da je precizan ritam ili tempo). Tu smo pokušali da postignemo da svi mogu da izvedu “tup, tup, pljes”, nogama i rukama (ritam iz “We will rock you” Queen-a).

Slušanje muzike:

„We will rock you“. Pitanje: da li vam ovo zvuči poznato? Upravo smo to svi radili, nogama i rukama! Onda, plešemo “koreografiju” uz pesmu.

Iako smo planirali da igramo igru (interno nazvanu) “kuc, kuc” (u kojoj neko zakuca o klupu, ostali pitaju “ko je?”, a zatim taj neko zvukom predstavi nešto, a ostali pogađaju. Time bismo uveli pojam slona, a onda pustili Bajaginu pesmu “Mali slonovi”. Međutim, na licu mesta smo odlučili da prosto pitamo, dok su ljudi zagrejani od đuskanja uz pesmu Queen-a, da li se sećaju koje smo sve životinje imitirali ranije, i na kraju došli do odgovora – slon.

Uz slušanje pesme, igrali smo “Laste prolaste”, što je bilo najzabavniji deo radionice, svi su izgledali oduševljeno.

Na kraju, za smirivanje, slušamo još jednu interpretaciju slona, Sen-Sansovog Slona iz zbirke “Karneval životinja”, dišući duboko “kao slon kroz surlu”.

Radionice 6-9 – Cobra

Sada već davne 1984. godine, Džon Zorn je završio jedno od najvažnijih muzičkih dela ’80-ih godina, Cobru, sistem kartica sa instrukcijama za improvizovanje, u ansamblima različitih sastava, i bez predodređenih kompozitorovih „preporuka“ o sadržaju. Šta više, da ne bi instruirao izvođače sopstvenim idejama o sadržaju, zvučnom materijalu improvizacije, Zorn nikada nije objavio ovo delo, međutim, od svog postanka, kartice sa zapisima kruže svetom u vidu fotokopija.

Uzet veoma slobodno (kao da već nije dovoljno slobodan!), Cobra sistem se može koristiti i kao metod za muziciranje sa nemuzičarima. Tako smo se dosetili da na nekoliko kartonskih tablica (veličine 30x20cm) nacrtamo simbole koji predstavljaju načine dobijanja zvuka ili instrumente. Konkretno, nacrtali smo:

1. ruke koje tapšu

2. ruke koje lupaju o klupu

3. zvečke

4. čoveka koji peva (sa mikrofonom i notama oko glave)

5. stopala sa okačenim zvoncima

6. znak STOP

Igru smo organizovali ovako:

Postavili smo dve klupe paralelno, na jednoj se sedelo, a na drugoj, onoj koja stoji ispred ljudi koji sede, smo poređali zvečke. Ja sam sedela na stolici ispred njih, tačno na sredini, tako da me svi koji sede vide, dok su Marija i Peđa sedeli među njima, kako bi pomagali onima koji ne vide dobro.

Pre nego što smo počeli sa igrom, podsetili smo se onoga što smo radili na prethodnoj radionici: imitacije zvukova. Međutim, tada smo zvukove zadavali rečima, a sada možemo karticama na kojima su nacrtani simboli. Pokazali smo kartice i pitali ih da kažu, prepoznaju šta koji simbol znači.

Igra je imala nekoliko rezultata: neverbalnu komunikaciju, motoričku aktivnost – kroz sve brže reagovanje na pokazane kartice, duži period koncetracije.

Ova ideja se pokazala kao veoma plodonosna, jer je omogućavala brojne varijacije i postepeno usložnjavanje zahteva. Tokom narednih nekoliko termina, ponavljali smo igru, dodajući elemente: deljenje u dve grupe, tiho/glasno, uz muziku u pozadini i bez… Pokazalo se da je loop od udaraljki odlična podloga.

Jednog dana, Marija je, čisteći tavan, pronašla neke dečije instrumente, pa joj je pala na pamet super ideja – da ih donese na radionicu i proglasi za solističke instrumente. To su bili frula, doboš, metalofon i ksilofon. Najpre smo na njima solirali mi, a kasnije smo pozvali i njih, na šta su oni fenomenalno odreagovali, svi su hteli da soliraju!

Radionica 5 – Telo kao instrument

Nakon dosadašnjih imitacija zvukova iz prirode (uključujući i zvukove nekih životinja), odlučili smo da posvetimo celu jednu radionicu zvukovima koje naše telo može da proizvede, i da tako stvorimo jedan toolkit zvukova koji kasnije možemo da koristimo za šta želimo – za imitaciju drugih zvukova ili jednostavno, za „sviranje“ uz muziku ili bez nje.

Tako smo rešili da ponovo slušamo „Jutro“ od Griga. Uz slušanje, postavljali smo pitanja. Šta sve može da se čuje ujutru? Kako smo ranije imitirali zvukove jutra, i koji su to zvukovi bili? Podsetili smo se zvukova ptica, talasa, vetra, lišća, žuborenja vode. Kada se muzika završila, pitali smo šta se još čuje ujutru kod svakoga od nas. Na primer budilnik, saobraćaj (automobili, kamioni, traktori, motori, sirene). Kod nekoga se možda čuje i avion, helikopter, brod, voz. Ili, bicikl, roleri, skejt?

Pustili smo semplove konkretnih zvukova, i tražili od njih da ih prepoznaju.

Posle prepoznavanja, krenuli smo u proizvodnju – šta bismo sve od zvukova sami mogli da proizvedemo?

Na primer, ako počnemo od glave – koje sve zvukove možemo prozvesti glavom? Pre svega, govor ili pevanje. Šapat. Coktanje, frktanje, zviždanje, pucketanje, krkljanje, grgotanje. Telom možemo proizvesti razne šumove (recimo, trljanjem dlana o dlan), udarce (nogom o pod), pucketanja (prstima), kao i TIŠINU (tišina je, zapravo, nešto što se može praviti svim delovima tela).
Šakama možemo tapšati, šuštati, udarati, pucketati prstima, lupkati po raznim površinama. Možemo i da pravimo zvuk sove, ako sklopimo šake ispred usta i nađemo ugao pod kojim uduvavamo vazduh u „školjku“ od dlanova. Stopalima, možemo praviti zvukove dok hodamo, kada ih trljamo jedno o drugo, kada škripimo cipelom po parketu.

Svi ti zvukovi mogu biti glasni ili tihi, što smo i isprobali.

Podsetili smo se onoga što smo radili na prethodnoj radionici – slona i labuda, pa smo ih  imitirali uz pomoć svega novog što smo naučili.

* Tokom priprema za ovu radionicu, mislili smo da je dobra ideja da pustimo Bobby McFerrin-a kako beatbox-uje, kao i Honegerov „Pacifik 231„, što smo i isprobali u jednoj od tri grupe, međutim za Bobby-ja se ispostavilo da je „prazan hod“, a za „Pacifik 231“ – da ne pasuje baš najbolje, tako da smo to izbacili iz finalnog plana ove radionice.

Radionica 4 – Labud i Slon

Pustili smo „Labuda“ (Sen-Sans, „Karneval životinja“) uz pripremljen crtež. Razgovarali smo o tome kakav je labud. Prvi put smo pokušali da zažmurimo i tako zamislimo životinju onako kako ju je predstavio kompozitor. Bili smo dirnuti trudom koji su uložili da se smire i zaista užive u muziku. Uz sledeće slušanje, ustali smo i polako se razgibavali imitirajući graciozne pokrete labuda.

Zatim, puštamo „Slona“ i ponavljamo proces. Stavili smo zvonca na noge i uhvatili se za ruke. Prvi u koloni je bio „slon – predvodnik krda“, koji surlom (ispruženom rukom) i slonovskim urlikom pokazuje svima put. Tako smo se prošetali kroz salu tupkajući nogama u ritmu kompozicije.

Svi su se prilično zahuktali, pa smo hteli da malo umirimo atmosferu. Stali smo u krug i pričali o kontrastu između slona i labuda (Ko je glasniji? Ko je nežniji? Ko je trapaviji?)…
Pošto smo se od početka radionice bavili imitiranjem, pokušali smo da uvedemo novu igru „ponavljanja“. Dok smo stajali u krugu, neko od nas bi ušao u sredinu i svakom ponaosob zadavao jednostavan ritmički obrazac, sastavljen od kombinacije pljeskanja (pljes) i udaranja nogama o pod (tup). Imali smo u vidu, na osnovu iskustva na prethodnim radionicama, da svakom osmislimo formulu koju je u stanju da ponovi. Glasno smo brojali elemente da bismo olakšali pamćenje obrasca, npr. tup-tup-pljes brojimo jedan-dva-tri. Međutim, naišli smo na problem, zato što su neki korisnici spontano počeli da ponavljaju formulu, koja je bila zadata nekom drugom, tj. nisu imali dovoljno koncentracije da sačekaju svoj red.
U toku pokušaja da ih smirimo nastaje nova igra „START – STOP“. Zadato je pljeskanje, tupkanje ili oba, a bilo ko od učesnika može da vikne START ili STOP, što su svi veselo prihvatili.Na kraju smo im puštali pesme, koje su tražili na prethodnim radionicama: James Brown-a i Yu grupu. Uz prvu pesmu smo igrali držeći se za ruke, u krugu, uz improvizovanu koreografiju, a uz drugu smo igrali u „voziću“ i „laste prolaste“.

Radionica 3 – Zvonca

Na prve dve radionice „opipavali“ smo teren – u smislu toga koliko i kakvih aktivnosti prija našim drugarima, te smo došli do zaključka da je što više pokreta, plesa i bilo kakvog razmrdavanja – to bolje. S obzirom na to da smo na prethodnoj radionici igrali kolo, a sa druge strane svirali zvečkama, iz toga je evoluirala ideja da „ozvučimo“ i noge: da napravimo narukvice koje idu oko nožnih članaka. Narukvice smo napravili od čičak-trake i zvončića okačenih za konopčiće, tako da je moguće dodavati i skidati zvonca bez puno truda.

Na početku ove radionice, ponovo smo igrali igru komunikacije, na isti način kao na prvoj radionici. Neko „kaže“ nešto zvečkom, drugi mu „odgovori“. Onda smo nastavili igru, ali uključivši i zvonca koja smo svečano predstavili i stavili svima oko nogu. Igra je sada izgledala ovako: ako neko nešto „kaže“ zvečkama u rukama, drugi mu „odgovori“ zvoncima na nogama, i obrnuto.

Posle toga, ponovo smo igrali kolo, samo ovaj put sa zvoncima na nogama. Kao i prošli put, podelili smo se u kolo i orkestar, dakle jedni su svirali, drugi igrali. Trebalo bi da napomenem da smo kolo igrali bez slušanja muzike, odnosno samo uz sopstveno pevanje. Ispostavilo se da je tempo u kojem je kolo svirano (u zvučnom primeru koji smo imali) prebrz za igranje.

Kada smo se zamorili od igranja u kolu, podelili smo se u dva tabora i igrali imitacije, tj. bolje rečeno dijaloga. Jedan tabor „zada“ zvečkama (rukama), drugi odgovori zvoncima (nogama).

Za sam kraj, svi smo stali u krug, a onda smo zadavali svakome pojedinačno neku ritmičku figuru, koju je trebalo da ponovi zvečkom, odnosno zvoncima, u skladu sa onim što je zadato.

Radionica 2 – Kolo

Kada smo na kraju prve radionice pitali kako im se dopalo to što smo radili, i da li imaju neke posebne želje – šta bismo na sledećoj radionici mogli da radimo, neko je rekao: kolo. Tako smo odlučili da drugu radionicu posvetimo upravo tome.

Tako smo nacrtali ljude koji igraju u kolu i komentarisali ko sve učestvuje (kolovođa, kec…) i u kojim prilikama se igra kolo. Slušali smo pesmu „Divna, divna“ da bismo naučili tekst, koji smo takođe predstavili crtežom.

Pustili smo izvođenje u kome su se smenjivali pevani delovi i instrumentalna intermeca, sa namerom da pokažemo da su, pored igrača, za kolo potrebni i svirači, a ponekad i pevači. Pošto smo predvideli da neki učesnici zbog motoričkih ograničenosti neće moći da igraju kolo podelili smo se u dve grupe: jedni su igrali, a drugi svirali zvečke i pevali. Najpre smo naučili kako se igrači u kolu drže za ruke i probali da plešemo bez, a potom i uz muziku. Kada smo usaglasili koračanje u ritmu, menjali smo smer kretanja na svaki dvostih. Tokom igranja spontano smo dolazili na ideje kako da učinimo ples zanimljivijim, pošto su osnovno koračanje lako savladali (širenje i skupljanje kola, dizanje nogu i kolena). Već na prvoj radionici smo uvideli koliko je ples značajan, što se i sada potvrdilo.

Za kraj smo pustili Ravelov valcer (A la maniere de Borodin) i objasnili da je takođe reč o muzici prvobitno zamišljenoj za ples, ali ovoga puta u malo drugačijem smislu. Reakcije su bile izrazito pozitivne, ali i neočekivane. Prepoznali su zvuk klavira, jedna korisnica je ustala i počela da pleše valcer, a najveće iznenađenje je bilo kada je korisnik sam pomenuo Ravela, a da pritom mi nismo nijednom pre toga izgovorili ime kompozitora!