Radionica 1 – Ruža

Prvu radionicu smo osmislili kao kolaž više aktivnosti koje imaju za cilj međusobno upoznavanje na relativno poznatom terenu. Opredelili smo se da učimo pesmu „Jutros mi je ruža procvetala“ jer je to pesma koju je pevala jedna od korisnica tokom naše prethodne posete Centru. Ovako je izgledao naš plan.

Marija, Peđa i ja se predstavljamo, najavljujemo muzičku radionicu. Dogovaramo se o pravilima ponašanja za vreme, ali i posle časa – naime, defektolozi i psiholozi iz Centra su nas upozorili da korisnici ponekad ne uspeju da se smire nakon „muzičkih aktivnosti“, te da je važno da stalno ponavljamo pravilo da se ono što radimo na radionici završava na radionici, odnosno da posle završetka nema nastavljanja (pevanja, lupkanja, plesanja) na drugim časovima, ili u boravku. Međutim, mi ćemo pokušati da dođemo do smirenja prirodno, tako što ćemo pred kraj radionice slušati umirujuću muziku i razgovarati o njoj.

Aktivnosti: slušanje pesme „Jutros mi je ruža procvetala„, uz gledanje crteža koji se simultano crta na tabli (koju smo improvizovali od papira, zalepivši ga selotejpom na zid) – povezivanje auditivnog i vizuelnog. Razgovor o tekstu pesme (kratka analiza). Učenje teksta uz pomoć podsećanja – tokom trajanja pesme koju slušamo, neko od nas pokazuje delove crteža koji ih asociraju na deo teksta koji treba da se peva. Na crtežu je gitara (pesma ima gitarski uvod), ruža, oči, suze i sunce.

Sviranje zvečki. Komunikacija – dijalog zvečkama. Kao što u razgovoru jedna osoba nešto kaže, pa joj druga odgovori, tako možemo i zvečkom (svako različitom) nešto da „kažemo“, a da nam druga osoba – koju mi odaberemo, odgovori.

Ples uz „Billie Jean“ Michael Jackson-a. Uvođenje auditivnih kategorija glasno/tiho, i prostornih – gore/dole. Osim što plešemo, uz pesmu sviramo zvečke. Pojačavamo i smanjujemo muziku, signalizirajući glasno odnosno tiho sviranje, a glasom ih pozivamo da zvečke sviramo rukama podignutim visoko, odnosno spuštenim dole (kao „branje jabuka i branje cveća“).

Slušanje muzike, „Jutro“ Eduarda Griga. Razgovor o jutarnjim zvucima, imitiranje zvukova. (Smirivanje nakon plesa i sviranja).

Završavamo uz muziku Tinariwen, pesma „Tahult In„. Ponavljamo pravila ponašanja.

Upoznavanje

Nešto najbolje čega smo se dosetili da uradimo pre početka, jeste to da odemo u Šekspirovu i upoznamo se sa budućim učesnicima radionica. Pre svega, prijatno iznenađeni samom zgradom – koja je skoro renovirana, svetla i prijatna, ušli smo u prvu grupu (umereno funkcionalnih) i zatekli veselu skupinu koja nas je toplo dočekala. Nakon našeg predstavljanja, predstavili su se i oni nama, a onda smo ih zamolili da nam nešto otpevaju. Jedna od žena iz grupe počela je da peva “Jutros mi je ruža procvetala”, neki su joj se i pridružili. Mi smo, naravno, pevali zajedno sa njima. Sve u svemu, stekli smo ideju o okvirima u kojima bismo mogli da se krećemo – to ne mora biti samo ritam, čak ni na samom početku!
Obišavši ostale grupe, saznali smo da u Centru borave osobe sa lakom, umerenom i teškom mentalnom retardacijom. Dogovorili smo se da bismo, za početak, radili sa prve dve navedene kategorije.

U početku, beše ritam

Prateći Jun Ruar Bjerkvolove ideje iz knjige “Nadahnuto biće” (toplo preporučujem), između kojih je I ta da je ritam u osnovi ljudskog razvoja još u prenatalnoj fazi – Bjorkvol navodi tri “nadahnuta elementa”: zvuk, ritam i pokret-dodir, došli smo na ideju da radionice počnemo od ritma – ne znajući sa kojim nivoom funkcionalnosti ćemo se susresti I kako bi izgledali pokušaji pevanja I drugih, komplikovanijih radnji. Za ritam bismo koristili razne zvečke, darabuke, udaraljke.

Početak

Dobro došli na Nebogradski blog o muzičkim radionicama za osobe sa posebnim potrebama! Ovde ćemo pisati o našim iskustvima tokom procesa rada na radionicama.

U oktobru 2012. započeli smo održavanje muzičkih radionica u Centru za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju, u Šekspirovoj 6, Beograd.

Kada sam prvi put došla na ideju da držim muzičke radionice za osobe ometene u razvoju, otkrila sam da o tome ništa ne mogu da pronađem na Googlu (barem ne na “našem”). Zapitala sam se da li je moguće da se niko ne bavi takvim radionicama. Naravno, to nije istina, ovakve radionice sigurno postoje, samo ne postoji trag o njima, nešto što ostaje drugim članovima zajednice koji bi želeli da o tome više saznaju. Zbog toga, od samog začetka ideje o radionicama, bila sam sigurna da bih želela da o takvim iskustvima pišem na blogu, jer verujem da je o njima važno komunicirati.

Kao diplomirani muzički pedagog i izvođač, pošla sam od toga da, uprkos nedostatku iskustva rada sa ovom grupom ljudi, mogu da pronađem neki način da osobe ometene u razvoju učim muziku. Naravno, bili su mi potrebni saradnici. Tako sam pozvala Mariju (takođe diplomiranog muzičara) i Peđu (psihologa i muzičara). Zajedno smo krenuli da smišljamo kako bi te radionice mogle da izgledaju, povezali se sa Centrom, i krenuli u ovu avanturu iz koje ćemo, nadamo se, svi mnogo naučiti.