Radionica 3 – Zvonca

Na prve dve radionice „opipavali“ smo teren – u smislu toga koliko i kakvih aktivnosti prija našim drugarima, te smo došli do zaključka da je što više pokreta, plesa i bilo kakvog razmrdavanja – to bolje. S obzirom na to da smo na prethodnoj radionici igrali kolo, a sa druge strane svirali zvečkama, iz toga je evoluirala ideja da „ozvučimo“ i noge: da napravimo narukvice koje idu oko nožnih članaka. Narukvice smo napravili od čičak-trake i zvončića okačenih za konopčiće, tako da je moguće dodavati i skidati zvonca bez puno truda.

Na početku ove radionice, ponovo smo igrali igru komunikacije, na isti način kao na prvoj radionici. Neko „kaže“ nešto zvečkom, drugi mu „odgovori“. Onda smo nastavili igru, ali uključivši i zvonca koja smo svečano predstavili i stavili svima oko nogu. Igra je sada izgledala ovako: ako neko nešto „kaže“ zvečkama u rukama, drugi mu „odgovori“ zvoncima na nogama, i obrnuto.

Posle toga, ponovo smo igrali kolo, samo ovaj put sa zvoncima na nogama. Kao i prošli put, podelili smo se u kolo i orkestar, dakle jedni su svirali, drugi igrali. Trebalo bi da napomenem da smo kolo igrali bez slušanja muzike, odnosno samo uz sopstveno pevanje. Ispostavilo se da je tempo u kojem je kolo svirano (u zvučnom primeru koji smo imali) prebrz za igranje.

Kada smo se zamorili od igranja u kolu, podelili smo se u dva tabora i igrali imitacije, tj. bolje rečeno dijaloga. Jedan tabor „zada“ zvečkama (rukama), drugi odgovori zvoncima (nogama).

Za sam kraj, svi smo stali u krug, a onda smo zadavali svakome pojedinačno neku ritmičku figuru, koju je trebalo da ponovi zvečkom, odnosno zvoncima, u skladu sa onim što je zadato.

Radionica 2 – Kolo

Kada smo na kraju prve radionice pitali kako im se dopalo to što smo radili, i da li imaju neke posebne želje – šta bismo na sledećoj radionici mogli da radimo, neko je rekao: kolo. Tako smo odlučili da drugu radionicu posvetimo upravo tome.

Tako smo nacrtali ljude koji igraju u kolu i komentarisali ko sve učestvuje (kolovođa, kec…) i u kojim prilikama se igra kolo. Slušali smo pesmu „Divna, divna“ da bismo naučili tekst, koji smo takođe predstavili crtežom.

Pustili smo izvođenje u kome su se smenjivali pevani delovi i instrumentalna intermeca, sa namerom da pokažemo da su, pored igrača, za kolo potrebni i svirači, a ponekad i pevači. Pošto smo predvideli da neki učesnici zbog motoričkih ograničenosti neće moći da igraju kolo podelili smo se u dve grupe: jedni su igrali, a drugi svirali zvečke i pevali. Najpre smo naučili kako se igrači u kolu drže za ruke i probali da plešemo bez, a potom i uz muziku. Kada smo usaglasili koračanje u ritmu, menjali smo smer kretanja na svaki dvostih. Tokom igranja spontano smo dolazili na ideje kako da učinimo ples zanimljivijim, pošto su osnovno koračanje lako savladali (širenje i skupljanje kola, dizanje nogu i kolena). Već na prvoj radionici smo uvideli koliko je ples značajan, što se i sada potvrdilo.

Za kraj smo pustili Ravelov valcer (A la maniere de Borodin) i objasnili da je takođe reč o muzici prvobitno zamišljenoj za ples, ali ovoga puta u malo drugačijem smislu. Reakcije su bile izrazito pozitivne, ali i neočekivane. Prepoznali su zvuk klavira, jedna korisnica je ustala i počela da pleše valcer, a najveće iznenađenje je bilo kada je korisnik sam pomenuo Ravela, a da pritom mi nismo nijednom pre toga izgovorili ime kompozitora!