Radionice 6-9 – Cobra

Sada već davne 1984. godine, Džon Zorn je završio jedno od najvažnijih muzičkih dela ’80-ih godina, Cobru, sistem kartica sa instrukcijama za improvizovanje, u ansamblima različitih sastava, i bez predodređenih kompozitorovih „preporuka“ o sadržaju. Šta više, da ne bi instruirao izvođače sopstvenim idejama o sadržaju, zvučnom materijalu improvizacije, Zorn nikada nije objavio ovo delo, međutim, od svog postanka, kartice sa zapisima kruže svetom u vidu fotokopija.

Uzet veoma slobodno (kao da već nije dovoljno slobodan!), Cobra sistem se može koristiti i kao metod za muziciranje sa nemuzičarima. Tako smo se dosetili da na nekoliko kartonskih tablica (veličine 30x20cm) nacrtamo simbole koji predstavljaju načine dobijanja zvuka ili instrumente. Konkretno, nacrtali smo:

1. ruke koje tapšu

2. ruke koje lupaju o klupu

3. zvečke

4. čoveka koji peva (sa mikrofonom i notama oko glave)

5. stopala sa okačenim zvoncima

6. znak STOP

Igru smo organizovali ovako:

Postavili smo dve klupe paralelno, na jednoj se sedelo, a na drugoj, onoj koja stoji ispred ljudi koji sede, smo poređali zvečke. Ja sam sedela na stolici ispred njih, tačno na sredini, tako da me svi koji sede vide, dok su Marija i Peđa sedeli među njima, kako bi pomagali onima koji ne vide dobro.

Pre nego što smo počeli sa igrom, podsetili smo se onoga što smo radili na prethodnoj radionici: imitacije zvukova. Međutim, tada smo zvukove zadavali rečima, a sada možemo karticama na kojima su nacrtani simboli. Pokazali smo kartice i pitali ih da kažu, prepoznaju šta koji simbol znači.

Igra je imala nekoliko rezultata: neverbalnu komunikaciju, motoričku aktivnost – kroz sve brže reagovanje na pokazane kartice, duži period koncetracije.

Ova ideja se pokazala kao veoma plodonosna, jer je omogućavala brojne varijacije i postepeno usložnjavanje zahteva. Tokom narednih nekoliko termina, ponavljali smo igru, dodajući elemente: deljenje u dve grupe, tiho/glasno, uz muziku u pozadini i bez… Pokazalo se da je loop od udaraljki odlična podloga.

Jednog dana, Marija je, čisteći tavan, pronašla neke dečije instrumente, pa joj je pala na pamet super ideja – da ih donese na radionicu i proglasi za solističke instrumente. To su bili frula, doboš, metalofon i ksilofon. Najpre smo na njima solirali mi, a kasnije smo pozvali i njih, na šta su oni fenomenalno odreagovali, svi su hteli da soliraju!

Radionica 4 – Labud i Slon

Pustili smo „Labuda“ (Sen-Sans, „Karneval životinja“) uz pripremljen crtež. Razgovarali smo o tome kakav je labud. Prvi put smo pokušali da zažmurimo i tako zamislimo životinju onako kako ju je predstavio kompozitor. Bili smo dirnuti trudom koji su uložili da se smire i zaista užive u muziku. Uz sledeće slušanje, ustali smo i polako se razgibavali imitirajući graciozne pokrete labuda.

Zatim, puštamo „Slona“ i ponavljamo proces. Stavili smo zvonca na noge i uhvatili se za ruke. Prvi u koloni je bio „slon – predvodnik krda“, koji surlom (ispruženom rukom) i slonovskim urlikom pokazuje svima put. Tako smo se prošetali kroz salu tupkajući nogama u ritmu kompozicije.

Svi su se prilično zahuktali, pa smo hteli da malo umirimo atmosferu. Stali smo u krug i pričali o kontrastu između slona i labuda (Ko je glasniji? Ko je nežniji? Ko je trapaviji?)…
Pošto smo se od početka radionice bavili imitiranjem, pokušali smo da uvedemo novu igru „ponavljanja“. Dok smo stajali u krugu, neko od nas bi ušao u sredinu i svakom ponaosob zadavao jednostavan ritmički obrazac, sastavljen od kombinacije pljeskanja (pljes) i udaranja nogama o pod (tup). Imali smo u vidu, na osnovu iskustva na prethodnim radionicama, da svakom osmislimo formulu koju je u stanju da ponovi. Glasno smo brojali elemente da bismo olakšali pamćenje obrasca, npr. tup-tup-pljes brojimo jedan-dva-tri. Međutim, naišli smo na problem, zato što su neki korisnici spontano počeli da ponavljaju formulu, koja je bila zadata nekom drugom, tj. nisu imali dovoljno koncentracije da sačekaju svoj red.
U toku pokušaja da ih smirimo nastaje nova igra „START – STOP“. Zadato je pljeskanje, tupkanje ili oba, a bilo ko od učesnika može da vikne START ili STOP, što su svi veselo prihvatili.Na kraju smo im puštali pesme, koje su tražili na prethodnim radionicama: James Brown-a i Yu grupu. Uz prvu pesmu smo igrali držeći se za ruke, u krugu, uz improvizovanu koreografiju, a uz drugu smo igrali u „voziću“ i „laste prolaste“.

Radionica 3 – Zvonca

Na prve dve radionice „opipavali“ smo teren – u smislu toga koliko i kakvih aktivnosti prija našim drugarima, te smo došli do zaključka da je što više pokreta, plesa i bilo kakvog razmrdavanja – to bolje. S obzirom na to da smo na prethodnoj radionici igrali kolo, a sa druge strane svirali zvečkama, iz toga je evoluirala ideja da „ozvučimo“ i noge: da napravimo narukvice koje idu oko nožnih članaka. Narukvice smo napravili od čičak-trake i zvončića okačenih za konopčiće, tako da je moguće dodavati i skidati zvonca bez puno truda.

Na početku ove radionice, ponovo smo igrali igru komunikacije, na isti način kao na prvoj radionici. Neko „kaže“ nešto zvečkom, drugi mu „odgovori“. Onda smo nastavili igru, ali uključivši i zvonca koja smo svečano predstavili i stavili svima oko nogu. Igra je sada izgledala ovako: ako neko nešto „kaže“ zvečkama u rukama, drugi mu „odgovori“ zvoncima na nogama, i obrnuto.

Posle toga, ponovo smo igrali kolo, samo ovaj put sa zvoncima na nogama. Kao i prošli put, podelili smo se u kolo i orkestar, dakle jedni su svirali, drugi igrali. Trebalo bi da napomenem da smo kolo igrali bez slušanja muzike, odnosno samo uz sopstveno pevanje. Ispostavilo se da je tempo u kojem je kolo svirano (u zvučnom primeru koji smo imali) prebrz za igranje.

Kada smo se zamorili od igranja u kolu, podelili smo se u dva tabora i igrali imitacije, tj. bolje rečeno dijaloga. Jedan tabor „zada“ zvečkama (rukama), drugi odgovori zvoncima (nogama).

Za sam kraj, svi smo stali u krug, a onda smo zadavali svakome pojedinačno neku ritmičku figuru, koju je trebalo da ponovi zvečkom, odnosno zvoncima, u skladu sa onim što je zadato.

Radionica 2 – Kolo

Kada smo na kraju prve radionice pitali kako im se dopalo to što smo radili, i da li imaju neke posebne želje – šta bismo na sledećoj radionici mogli da radimo, neko je rekao: kolo. Tako smo odlučili da drugu radionicu posvetimo upravo tome.

Tako smo nacrtali ljude koji igraju u kolu i komentarisali ko sve učestvuje (kolovođa, kec…) i u kojim prilikama se igra kolo. Slušali smo pesmu „Divna, divna“ da bismo naučili tekst, koji smo takođe predstavili crtežom.

Pustili smo izvođenje u kome su se smenjivali pevani delovi i instrumentalna intermeca, sa namerom da pokažemo da su, pored igrača, za kolo potrebni i svirači, a ponekad i pevači. Pošto smo predvideli da neki učesnici zbog motoričkih ograničenosti neće moći da igraju kolo podelili smo se u dve grupe: jedni su igrali, a drugi svirali zvečke i pevali. Najpre smo naučili kako se igrači u kolu drže za ruke i probali da plešemo bez, a potom i uz muziku. Kada smo usaglasili koračanje u ritmu, menjali smo smer kretanja na svaki dvostih. Tokom igranja spontano smo dolazili na ideje kako da učinimo ples zanimljivijim, pošto su osnovno koračanje lako savladali (širenje i skupljanje kola, dizanje nogu i kolena). Već na prvoj radionici smo uvideli koliko je ples značajan, što se i sada potvrdilo.

Za kraj smo pustili Ravelov valcer (A la maniere de Borodin) i objasnili da je takođe reč o muzici prvobitno zamišljenoj za ples, ali ovoga puta u malo drugačijem smislu. Reakcije su bile izrazito pozitivne, ali i neočekivane. Prepoznali su zvuk klavira, jedna korisnica je ustala i počela da pleše valcer, a najveće iznenađenje je bilo kada je korisnik sam pomenuo Ravela, a da pritom mi nismo nijednom pre toga izgovorili ime kompozitora!

U početku, beše ritam

Prateći Jun Ruar Bjerkvolove ideje iz knjige “Nadahnuto biće” (toplo preporučujem), između kojih je I ta da je ritam u osnovi ljudskog razvoja još u prenatalnoj fazi – Bjorkvol navodi tri “nadahnuta elementa”: zvuk, ritam i pokret-dodir, došli smo na ideju da radionice počnemo od ritma – ne znajući sa kojim nivoom funkcionalnosti ćemo se susresti I kako bi izgledali pokušaji pevanja I drugih, komplikovanijih radnji. Za ritam bismo koristili razne zvečke, darabuke, udaraljke.