Radionice 6-9 – Cobra

Sada već davne 1984. godine, Džon Zorn je završio jedno od najvažnijih muzičkih dela ’80-ih godina, Cobru, sistem kartica sa instrukcijama za improvizovanje, u ansamblima različitih sastava, i bez predodređenih kompozitorovih „preporuka“ o sadržaju. Šta više, da ne bi instruirao izvođače sopstvenim idejama o sadržaju, zvučnom materijalu improvizacije, Zorn nikada nije objavio ovo delo, međutim, od svog postanka, kartice sa zapisima kruže svetom u vidu fotokopija.

Uzet veoma slobodno (kao da već nije dovoljno slobodan!), Cobra sistem se može koristiti i kao metod za muziciranje sa nemuzičarima. Tako smo se dosetili da na nekoliko kartonskih tablica (veličine 30x20cm) nacrtamo simbole koji predstavljaju načine dobijanja zvuka ili instrumente. Konkretno, nacrtali smo:

1. ruke koje tapšu

2. ruke koje lupaju o klupu

3. zvečke

4. čoveka koji peva (sa mikrofonom i notama oko glave)

5. stopala sa okačenim zvoncima

6. znak STOP

Igru smo organizovali ovako:

Postavili smo dve klupe paralelno, na jednoj se sedelo, a na drugoj, onoj koja stoji ispred ljudi koji sede, smo poređali zvečke. Ja sam sedela na stolici ispred njih, tačno na sredini, tako da me svi koji sede vide, dok su Marija i Peđa sedeli među njima, kako bi pomagali onima koji ne vide dobro.

Pre nego što smo počeli sa igrom, podsetili smo se onoga što smo radili na prethodnoj radionici: imitacije zvukova. Međutim, tada smo zvukove zadavali rečima, a sada možemo karticama na kojima su nacrtani simboli. Pokazali smo kartice i pitali ih da kažu, prepoznaju šta koji simbol znači.

Igra je imala nekoliko rezultata: neverbalnu komunikaciju, motoričku aktivnost – kroz sve brže reagovanje na pokazane kartice, duži period koncetracije.

Ova ideja se pokazala kao veoma plodonosna, jer je omogućavala brojne varijacije i postepeno usložnjavanje zahteva. Tokom narednih nekoliko termina, ponavljali smo igru, dodajući elemente: deljenje u dve grupe, tiho/glasno, uz muziku u pozadini i bez… Pokazalo se da je loop od udaraljki odlična podloga.

Jednog dana, Marija je, čisteći tavan, pronašla neke dečije instrumente, pa joj je pala na pamet super ideja – da ih donese na radionicu i proglasi za solističke instrumente. To su bili frula, doboš, metalofon i ksilofon. Najpre smo na njima solirali mi, a kasnije smo pozvali i njih, na šta su oni fenomenalno odreagovali, svi su hteli da soliraju!

Radionica 3 – Zvonca

Na prve dve radionice „opipavali“ smo teren – u smislu toga koliko i kakvih aktivnosti prija našim drugarima, te smo došli do zaključka da je što više pokreta, plesa i bilo kakvog razmrdavanja – to bolje. S obzirom na to da smo na prethodnoj radionici igrali kolo, a sa druge strane svirali zvečkama, iz toga je evoluirala ideja da „ozvučimo“ i noge: da napravimo narukvice koje idu oko nožnih članaka. Narukvice smo napravili od čičak-trake i zvončića okačenih za konopčiće, tako da je moguće dodavati i skidati zvonca bez puno truda.

Na početku ove radionice, ponovo smo igrali igru komunikacije, na isti način kao na prvoj radionici. Neko „kaže“ nešto zvečkom, drugi mu „odgovori“. Onda smo nastavili igru, ali uključivši i zvonca koja smo svečano predstavili i stavili svima oko nogu. Igra je sada izgledala ovako: ako neko nešto „kaže“ zvečkama u rukama, drugi mu „odgovori“ zvoncima na nogama, i obrnuto.

Posle toga, ponovo smo igrali kolo, samo ovaj put sa zvoncima na nogama. Kao i prošli put, podelili smo se u kolo i orkestar, dakle jedni su svirali, drugi igrali. Trebalo bi da napomenem da smo kolo igrali bez slušanja muzike, odnosno samo uz sopstveno pevanje. Ispostavilo se da je tempo u kojem je kolo svirano (u zvučnom primeru koji smo imali) prebrz za igranje.

Kada smo se zamorili od igranja u kolu, podelili smo se u dva tabora i igrali imitacije, tj. bolje rečeno dijaloga. Jedan tabor „zada“ zvečkama (rukama), drugi odgovori zvoncima (nogama).

Za sam kraj, svi smo stali u krug, a onda smo zadavali svakome pojedinačno neku ritmičku figuru, koju je trebalo da ponovi zvečkom, odnosno zvoncima, u skladu sa onim što je zadato.

Upoznavanje

Nešto najbolje čega smo se dosetili da uradimo pre početka, jeste to da odemo u Šekspirovu i upoznamo se sa budućim učesnicima radionica. Pre svega, prijatno iznenađeni samom zgradom – koja je skoro renovirana, svetla i prijatna, ušli smo u prvu grupu (umereno funkcionalnih) i zatekli veselu skupinu koja nas je toplo dočekala. Nakon našeg predstavljanja, predstavili su se i oni nama, a onda smo ih zamolili da nam nešto otpevaju. Jedna od žena iz grupe počela je da peva “Jutros mi je ruža procvetala”, neki su joj se i pridružili. Mi smo, naravno, pevali zajedno sa njima. Sve u svemu, stekli smo ideju o okvirima u kojima bismo mogli da se krećemo – to ne mora biti samo ritam, čak ni na samom početku!
Obišavši ostale grupe, saznali smo da u Centru borave osobe sa lakom, umerenom i teškom mentalnom retardacijom. Dogovorili smo se da bismo, za početak, radili sa prve dve navedene kategorije.